zagrebačka trilogija
Blog
četvrtak, travanj 5, 2007
kaj me inspiriralo? Koji je to poriv napržit' đigericu prek svake mjere (bilo iz auta, bilo s prozora zgrade)? Moj je ukus bliže možda heavy metalu nego pop pjesmuljcima (iako sam stari haškić pa me i dalje šoraju Stonesi, Clapton, Hendrix ...), ali stvarno ne mogu skužit' zakaj tak glasno. Kad sam bio klinac, kod staraca, znao sam malo susjede mrcvarit s hard rock repertoarom, ali radilo bi se o jednoj ili dvije tek otkrivene pržione, pa bi s kloferom ili metlom u ruci zamišljao ogromni stage, na kojem pored npr. Dylana soliram na "Shelter from the strom". A Wembley u valovima prati moje harme. OK, imao sam 16. Riječi nisam kužio, ali nije bilo ni bitno...(ritam je u kostima rekao bi moj stari prijatelj kad počnu prvi taktovi "Sharp Dressed Man" od ZZ Top.) Muzika je fakat bila nekaj. Priznali ili ne, voljeli ili ne, te nekakvi rock rifovi ostali su temelj i modernog diska, popa, pa i ovih elektronskih pravaca. (prebrojati samo razne obrade starih rock standarda). Moja (starija) sestra je imala nekakvu disco singlicu (pričamo o valjda '78.) na kojoj je bila napomena: za glasno slušanje (sjetil sam se Dona Summer). To me se dojmilo, ali nikak nisam mogao skužit' zakaj. 
Natrag na današnjicu. Oko tih turbo-folk spika, digla se silna graja, deseci (ili desetci možda) tribina, članaka, "otvorenih" i sl. sa silnim sociolozima, glazbenicima... Te protest, te utjecaji ratnih migracija, tisuće teorija i objašnjenja. Ali ja ne bih o tome (jel' aorist bih, bi,bi bismo, biste bi. Ili?).
Gledam kroz prozor dolje na parkiralištu, sjedi lik u nekakvom Opelu, otvorio prozore i uključio valjda cijeli megawat (MW) audio mašinerije pa kulerski sluša nekaj užasno. Muzika - ritam mašina pili nekakakvu brzu poskočicu u modu high speed harmonika. Preko toga malo sporiji ritam u modu raštimana violina, i na kraju svega opet, ali ovaj put malo u falšu, harmonika. 
Riječi - Bože pomozi, ni za citirat' ali uglavnom ostavila ga neka žena, jebiga, čaše, vino, njena kosa, bosa, jutarnja rosa - uglavnom stupidne i plitke rime na razini (ili ispod nje) erotskog pjesnika Emira ili sličnih ridikula.
A on i dalje sjedi k'o glavni fakin. I ponosno pokazuje trenirku Fake Nike. I kaj je najtužnije bliže je 40-im nego 30-im. Ne znam kaj radi tu dolje tak dugo, valjda se komad kojeg čeka srami spustit'.
Ok, imaš MW instalirane audio snage (i akumulator od valjda 600 Ah kad to trpi), imaš i Opela, trenka, kratka zurka, vidli smo te. Odi sad, pusti nas.
Ali, to je samo jedan primjer, gomila likova prži đigericu iz auta i stanova.
Opet, ZAKAJ?
Kaj je to, in, kaj komadi briju na to, ili je fakat mjuza tak dobra da je treba glasno slušat'?
OK - klubovi, balkan gangsta image, komadi u minicama i premalim grudnjacima, Euri na čelu muzičara, oružje ... Ali zaboga, parkiralište? Gundulićeva u podne? 
Kužimo da ste frajeri, ali stišajte malo zaboga miloga.
Ma niš, idem ja sad otvorit prozor pa uperit' svojih prastarih 2x50 Maranzovih Wata prema parkiralištu. - Maaa, neću. Bu'm ja potiho sebi pustil "All Along The Watchtower" i "Purple Haze".
Za sebe, za svoju dušu.
lostways @ 14:16 |Komentiraj | Komentari: 4 | Prikaži komentare