zagrebačka trilogija
Blog
petak, srpanj 13, 2007
blogerica natasa mi dala ideju za post.
Moj se maleni rodio mjesec i pol dana prerano. Žurio onda, a žuri i sad. U pravilu ne hoda. Nego trči. Ili ga nosim. 
Trudnoća moje drage je bila sigurno najsretnije razdoblje u, tada 11 godišnjoj vezi. Zakaj nakon 11 godina? Prvih godina bio je rat, ja u gardi, i bili smo mladi...
Onda smo sve nekaj tjerali nofce, pa stan, pa auto, pa.....
Pa smo odlučili ne pazit više, pa kak nam Bog da. Ali prije, chek kod ginića. Ups! CIN 2. Bez HPV.
Shit. Liječenje. Uspješno. Pa na posao! Ali, ček, ček, idemo još u NY pa da tamo mogu i  ja popit koju - zahtijevala je moja draga.
OK - delay još tih mjesec dana. Vratili se u četvrtak, ostala u drugom stanju u ponedjeljak. (iako nam niko ne vjeruje i svi misle da je američko dijete - al' nije). BTW, vratili se 18 dana prije 9/11.
I tako, jedno jutro, sve po staroj navici, ona u kadu, ja u dućan po doručak (radila je do zadnjeg dana). Bio je ponedjeljak. Kad viče ona iz WC-a, nekaj mi je procurilo. Kaaaaaj? I tu počinje ludilo (moje). Prvo, mjesec i pol dana prerano. Strah. Neće valjda sad krenut po zlu. I kreten, umjesto da joj pomognem da se obuće i gas u bolnicu - ja izjurim po doručak. Na pol puta do dućana  se opalim po čelu, pomislim: kaj sam ja lud? - i gas natrag.
U auto, sva četri žmigavca, gasssss. Pol osam ujutro, špica. 
- čuj, ne moraš nas sad ubit...
Komentirala je nakon trećeg crvenog.
Uglavnom. Došli smo u ambulantu, i u trećoj sekundi je bila na kolicima i u rađaonu. Meni zatvorili vrata pred nosom. Strah. Suze. Očaj. Dolazi još jedan tata. Tješi me. Bi'će OK. Aha, njemu je već treće. Zovem mamu, sestru, niš me ne čuju od suza. Kucam, pitam za dragu - strpite se odgovara mi sestra. Prije nego li je zatvorila uspio sam pitat, jel OK? Nema odgovora. Užas. Palim pljugu znam da ne smijem. Ne paše, bacam je. Otvaraju se vrata. 
- tata, požurite, tu iza paravana obucite ovo (one zelene krpe)...
Uliječem iza paravana. Skidam cipele. Skidam hlače?! Pa vidim da ima krpa za preko cipela. Pa oblačim cipele. Shit. Nisam obukao hlače. Pa skidam cipele i oblačim hlače. Pa konačno izjurim iza paravana i kud sad? Lijevo, desno. Cura koja leži u hodniku u trudovima mi pokazuje lijevo. Tamo.
Od tamo se čuje:
-taaaata, požurite, zakasnit ćete!
Ulečem u box, vidim plavušu s raskrečenim nogama. Vrišti. Da ti se krv zaledi. 
Ups, krivi box. Ta nije moja. Svi u rađaoni rikavaju od smijeha. Osim cura. Njima niš nije smješno.
Dolazim konačno do nje. Ona me gleda. Ali kao da me nema. Pogled bez pogleda. Nikad takvo nešto nisam doživio. 
Kaj sad? Diši! 
- kako, pomislih.
Naravno da sam sve sa tečaja zaboravio. 
Spas donosi doktor. Veli tata, odite pomoći, primite za glavu i dižite prema gore. 
Ona se muči ko kristuš. Ali ni glasa. Tiskajte - veli doktor. Tiskaj, ponavljam pametno ja. Ona tiska. Graške znoja joj na čelu. 
Odmorite se, reče dok. 
Ja je tješim, ona me ne čuje. 
Veli dok, ajde, još jednom, zadnji put. Ona tišće. Ja vidim glavicu. 
ISUSE BOŽE OVO JE MOJ SIN!
Žmiri, stinut i zgužvan, sav u bijelom. Tijelo je još unutra. Dok veli: udahnite još jednom pa zadnji put. Ona plače. Bez glasa. Vani je. MOJ SIN. NAŠ SIN. (suze mi sad u očima, kad sam se sjetio)
Režu mu pupčanu vrpcu. Plaće. Diše. Doktorica izgovara. ABGAR 10/10. Niš ne kužim, niš ne vidim, ne znam, kaj bi s rukama. Ljubim mamu. Nazirem osmjeh na njenom licu. Ali nije. Pita  me panično: Ne čujem ga, ne čujem ga. Ja je ljubim i velim, diše. Plaće. Sve je OK. Babica me pita: tata, kaj si ne bute poljubili sina. Da poljubio! - uzeo bi ga i ne ispuštao. Prinosi mi ga, onako bijelog, pol krvavog, pol masnog. Ja ga ljubim. ISUSE JA LJUBIM SVOJEG SINA! Onda su ga dali mami na prsa. 
Tu sliku ne treba fotografirati. Ne izbrisiva je. Do zadnjeg otkucaja mog srca. 
Moji anđeli.....
I onda su me izbacili. Van.
Izjurio sam i vikao.
JA SAM TATA! 
I još pamtim i osjećam tu neizbrisivu sreću! Uživam u njoj svim čulima.
I sjedam u strganu fiestu pa žurim k njemu.
lostways @ 12:38 |Isključeno | Komentari: 14 | Prikaži komentare